Obrazovanje u Srbiji moja observacija

napisano 11/11/11

Obrazovanje u Srbiji  moja observacija

Samo kad se setim ......

 Razmisljam o osnovnom obrazovanju u Srbiji... Uloga pedagoga i psihologa u osnovnim skolama mi je totalno nejasna. Ustvari pocinje da mi bude jasnija jer dolazim do zakljucka da vecina nastavnika koji rade u skolama imaju strucno znanje predmeta koje predaju ali nemaju svi predavaci i znanje socijalne pedagodije i nacina prenosenja znanja ukljucujuci diferencijaciju izmedju ucenika  niti imaju znanje psyholoskog obrazovanja , kognitivne nauke, organizovanog ucenja, obrazovne intervencije i nacina na koji deca uce i razvijaju se. Znaci skola  zaposljava pedagoge i psihologe da budu neka vrsta mostova izmedju nastavnickog strucnog znanja i njihovog znanja o decijem razvitku.  E sad ko i koliko provodi sati direktno sa ucenicima???? A pedagog i psiholog u skoli ... i dalje mi nije jasna njihova uloga ...jer vecina nastavnika vrsi observacije dece i bez njihove tacne observacije nemoguce je pomoci nekome kome treba pomoc.

Na zapadu nemaju ni psihologe ni pedagoge u skolama, do nedavno su imali neku vrsu sicjalnog radnika koji je bio tu da oceni dali je nekome potrebna pomoc psiholaga, da oceni dali to dete ima neki problem u kuci u porodici i kako mu pomoci da prevazice te probleme, jer cesto preseljenjem ili rastavljeni roditelji itd.... Ali zbog uskracenih fondova i to je ukinuto i vec desetak godina to rade nastavnici koji naravno u toku svog predavanja ce da otkriju dali i zasto se promenilo ponasanje nekog deteta i sta je na to uticalo, ukucujuci navike u ucenju i u rezultatima i naravno motivaciji. 

Skolski cas bi trebao da traje jedan sat jer prvih petnaestak minuta je upisivanej odsutnih i ponavljanje predhodne lekcije da bi se nadovezalo na novu. Pola sata bi trebalo da bude aktivno ucenje a onda zadnjih ptnaestak minuta male vezbe, opustanje i ponavljanje sta su naucili u toku te lekcije i naravno par minuta pripreme za sledeci cas da bi se izbeglo trcanje i prekidanje lekcije ... 45 min nije dovoljno ...

Nijedna osoba nebi trebala da radi u skoli na bazi samo strucnog znanja, jer strucno znanje jedne oblasti je nedovoljno, znam iz iskustva da je Jean Piget  u teoriji o razvitku deteta bazirao na 4 stupnja gde deca do 11 godina se uce upotrebljavajuci konkretne objekte kao primere dok kasnije poslije 11 godina deca  polako pocinju da razvijaju  od konkretnih  do abstraktnih i logickih razmisljanja ali ne sva deca i ne svi u isto vreme. Deca mogu da misle konkretno o matematici ali mozda imaju u isto vreme problem sa rezonovanjem  socijalnih interakcija.

Koliko nastavnika u Srbiji zna da objasni deciji development upleten u fizicki, emocionalni, kognitivni i moralni development? 

Iskreno bih rekla malo.....Kad dete pogresi onda ga salju psihologu a psiholog pedagogu... umesto da nastavnik tacno zna na koji nacin da resi probleme jer samim tim da ni pedagog ni psiholog nije bio prisutan kad se nesto desilo i da dete uvek ima svoje misljenjei vidjenje  stvari,  i nastavnik ima drugo vidjenje ili durgacije,  i onda dok se te price poklope, uklope i ko je sta rekao, kako je rekao, i zasto i kako ... cisto gubljenje vremena....

Osecaj ozbiljnosti i sposobnost deteta da prepozna i razlikuje razlicite stepene ozbiljnosti  manifestuje se individualnim karakterom svakog deteta jer sva su deca razlicita. Svi imaju neke razlike u intligenciji, kreativnosti, motivaciji i nacinu ucenja.

OK. Kako moze jedan nastavnik da to prepozna ako je to za jednog ucenika deo lekcije abstraktan pojam.

 Pisanje na tabli je uobicajno predavanje u osnovnim skolama  u Srbiji. Diktiranje i ''bubanje'' napamet drugo.

Nebrojeno puta sam  srela ljude u Srbiji koji su mi rekli da su to nekad davno ''nabubali'' napamet bez rezonovanja i povezivanja sa nekim drugim pojimom i naravno zaboravili.

 Isto razmisljam o duzini studiranja  koje je u proseku 8 godina u Srbiji . Neke poznajem koji studiraju po 10 i vise godina. Posle deset godina studiranja  ako bi ponovo testirali neke predmete polozene u prvoj godini ja verujem da bi svi pali. Duzina studiranja bi trebala da bude uvedena na fakultete, znaci imas dodatno godinu dana ili dve najvise  da zavrsis i dovidjenja. Studneti koji polazu iste predmete godinama i padaju trebali bi posle drugog puta da idu na komisiju koja ce da im pomogne na koji nacin da prevladaju barijeru ka nekom znanju da identifikuju problem gde nemogu nesto da shvate i da im se dodatno pomogne da bi naravno polozili iz treceg puta svi. 

Stvari se zaborave, a ne samo to nego se i promene. Npr. Studiranje prava, medicine, ili bilo koje druge oblasti je za mene nezamislivo da neko provede godine i godine in a kraju bude komptentan u svom poslu. Isto mogu da kazem za ljude koji zavrse a nemaju posla da posle pet godina njihov  fakultet je nil- trebao bi da bude nevazeci bez dodatnog usavrsavanja.

Takodje nastavnici  koji predaju u skolama posle izvesnog vremena upadnu u jedan krug i tako ponavljaju iste stvari godinama gdje predavanje postaje dosadno  bez razmisljanja da nova generacija uci na drugaciji nacin jer je okruzena komputerima i informacijama za koje mnogi predavaci u skolama i neznaju da postoje.

Skolstvo treba da se menja u Srbiji sto pre i da se zaposljava kadar koji je sposoban da prenese znanje a ne smao da ima diplomu. RIgorozne observacije nastavnika bi trebale da su mnogo jasnije i da se ima tacan plan i putokaz objasnjenje gde grese i gde su dobri da bi to mogli  da spoznaju i da upotrebljavaju u praksi  cesce.

Samo ocenjivanje je postalo besmisleno jer nema nikakvog dokaza da je neko nesto naucio, treba opisno ocenjivanje da se uvedu u osnovne skole gde ce je jasno opisati stanje napretka jednog deteta a plan treba da je jasan kako pomoci tom detetu i kako i gde ima poteskoca i kako ih prevazici.Primetila sam kroz razgovore sa decom ovde da obicno uce dok ne dobiju ocenu a onda prestanu da uce jer ih nastavnik nece pitati. Takodje uce za ocenu i cak ce i da prepisu nesto neki kontrolni itd da bi dobili vecu ocenu, a ne da bi stvarno izrazili zelju da nauce nesto .

Roditeljski su postali takodje jedna farsa gde se grupno prica o problemima najvise a najmanje o uspehu dece i sta su dobro uradila. Sta je pozitivno u svemu ...

DIsciplina je jako na niskom nivou i na tome treba da se radi da deca razumeju jedna red i da znaju  ne samo sta je dozvoljeno i sta nije nego sta je pogresno a sta nije .

Kreiranje strategija koje će doprinijeti efikasnijoj, uspješnijoj realizaciji individualnog plana, programa obrazovanja i vaspitanja deteta trbao bi da bude prioritet svakog predavaca.

 A predavaci kad shvate zasto su oni tu i zasto dolaze na posao svakog dana i kad shvate prioritet njihove profesije stvari ce se poceti menjati.  

Nisu svi predavaci isti to svi znamo iz naseg obrazovanja i svi znamo ko i zasto nam je ostao u secanju i zasto smo mnogi izabrali profesije .... cesto jer smo imali predavace koji su znali da prenesu znanje da nas zainteresuju da izvuku iz nas ono najbolje sto smo umeli i znali i voleli i da nam daju sigurnost i podstrek i naravno najvaznije samopuzdanje.

Ne prodje ni jedan skup kad se skupimo mi odrasli i pocenmo  pricati o proslosti  i skolstvu a da neko bar neko ne kaze .. e kako sam samo mrzio x ili y zato sto me je ponizavao .. zato sto nije bio zainteresovan da prenese znanje, zato sto je bio dosadan predavac itd.... a takodje vrlo cesto cujemo o... i kako je neki od predavaca  bio strastven i znao da prenese znanje i kako zahvaljujuci  takvima  ljudi su izabrali buduce profesije.

Samo kad se setim ......