Dan Zaljubljenih 14/02/2011 - “Silence is the most powerful scream.”

si·lence

   

–noun

1.

absence of any sound or noise; stillness.

2.

the state or fact of being silent; muteness.

3.

absence or omission of mention, comment, or expressedconcern: the conspicuous silence of our newspapers on localgraft.

4.

the state of being forgotten; oblivion: in the news again afteryears of silence.

5.

concealment; secrecy.

Gnezdo na jezeru Erdevik Februar 2011

Alex u gnezdu

Boro i Daniel u gnezdu

Jelena Karanovic

Jelena Karanovic je Erdevicanka koja je provela svojih prvih dvadeset godina u Erdeviku. Trenutno zivi i radi u Novom Sadu.

Umetnik u srcu, pomalo tvdoglava ali sa pravom ponosna, je jedan od retkih primeraka neugusenog talenta u sistemu kakav je bio u zadnjih dvadesetak godina u Srbiji.

Izdrzljiva i istrajna u svojim idejama ali sputana sadasnjom situacijom, i generalno svetskom ekonomskom situacijom ne posustaje u stvaranju i kreiranju, pokazujuci izuzetnu energiju punu imaginacije i maste.

Nazalost, mudrost, iskustvo, kreativnost i istrajnost nisu prepoznatljivi u Srbiji... obicno takvi ljudi odu negde daleko gde je talenat i istrajnost prepoznatljiv...

j

Jelena me podseca na masu mojih studenata jer radeci kao predavac na vise art koledza u Londonu sa studnetima koji su posle niza godina traganja, sputavanja i borbe za goli opstanak stekli hrabrost da dodju na art koledz i slede svoje snove... Jeleni nedostaje ta mogucnost a i malo hrabrosti da to isto ucini....

Ne samo da me podseca na moje studente podseca me pomalo i na mene jer slicno sam radila dok sam zivela u Sarajevu, isla sam na privatne casove slikanja kod Vlade Vojinovica dok sam radila u Jugobanci ili nekoj zagusljiovj kancelariji u Energoinvestu obracunavajuci kamate ... Secam se svog verovanja i istrajnosti da treba da sledim svoje snove... mozda mi je trebalo mnogo vise vrenmena nego mnogima ali sada kada se osvrnem natrag i reflektujem na moje iskustvo bilo je vredno biti uporan i slediti snove...Bilo je vredno napraviti rez i otici u nepoznato istraziti razlicite mogucnosti...

Kad posmatram njene radove.. iskreno postanem emocionalno rastresena jer vidim potencijal , jer vidim tu energiju i imaginaciju koja se provlaci kroz sve njene radove. Mogu da je vidim je kao uspesnog dizajnera nakita, kao skulptora ili umetnika instalacije ili slikara....

Vecina njenih kreacija su formulisane jasno ali neke naocigled jednostavne ipak imaju dubine koja trazi samo malo koncepcije i kontekstulizacije da bi njen rad dobio transformaciju da ponovo dobije izgubljenu slobodu kreativnosti i maste.

Sta umetnici rade

Ja i moj student and umetnik Paullete Willson....

Sneg polako pada napolju, deca su u skoli, vatra pucketa u sporetu , maca i pas spavaju.. tisina.. Jutros sam dobila par fotografija sa izlozbe i posla od Paulette Wilson koja je bila moja studnet. Tako nostalgija me uhvatila a i sreca da svi moji studneti iz te grupe sada zavrsavaju studije i da su postali uspesni umetnici.

Setila sam se dragih kolega i vremena provedenog u CNWL....

Vicki Fagg, principal of the College of North West London, Simon West, Philip Chricton, and Veselinka Mclarnon lectures of the CNWL

Sara-Ann the princess (predavac fotografije)

David moj dragi i jedan najboljih studneata

Patrice Price talentovani ilustrator

Remi Cole - uspeh uvek pobedjuje

Access and Media students, Sara's Birthday

Fatima-Maria and Remi

Access students with Sara, Cat and Veselinka

Hine

Visual arts course

Sharon, Sara, Fatima-Maria i ja u elementu ....

Setih se reci koje sam uporno ponavljala i ohrabrivala moje studnete a onda sam shvatila da i meni treba neka vrsta ohrabrenja ustvari treba i meni i meni ..... ogdovor na pitanje sta umetnici treba da rade????? Zadnja stavka je od Colama koji je prokomentarisao ovaj post.... i prevod je ovde

Zapamtiti

Stvoriti

Zamisliti

Osjećati

Vidjeti

Iskriviti

Eksperimentisati

Izmisliti

Igrati se

Ponavljati

Transformisati

Planirati

Istraživati

Analizirati

Simbolizirati

Napiti se ( Colamova zadnja ideja)

What do artists do?

Remember Create Imagine Feel Observe Distort Experiment Invent Play Repeat Transform Plan Investigate Analyze SymbolizeGET DRUNK this last one is from Colmhe asked me to add last one......

Milan Kundera – „Nepodnošljiva lakoca postojanja“

Bundeve is teta Ljubine baste ( moram da uzmem seme ...)

Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.

Covek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledecim životima popraviti.

Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?

Nema nikakve mogucnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogucnost poredjenja. Covek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.

Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života vec sam život? Život je onda uvek slican skici.

Samo, ni skica nije prava rec, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.

A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.

Milan Kundera – „Nepodnošljiva lakoca postojanja“

Ulica Zivojina Misica - nasa ulica u Erdeviku gde se nalazi nas dom

Usta puna zemlje

Prije par dana setajuci Erdevikom setih se Branimira Scepanovica.

Moj Brat Branimir Plemic je dobio ime po Branimiru Scepanovicu.

Secam se Branimira Scepanovica iz detinjstva kojeg sam po prvi put upoznala kao dete u Sarajevu na Kosevskom brdu kod moje tetke Milosave Scepanovic koja je bila udata za Branimirovog brata Scepana Scepanovica.

Bila sam dete mozda devet godina mlada kad je dosao i raspravljao sve filozofije sveta sa mojim ocem ....A njegove sve knjige sam procitala par godina kasnije i danas se cesto vracam istim knjigama ... i uvek kad citam Paula Coelja setim se Brane.....Alkemist me uvek poseti na Branimira...

Usta ppuna zemlje od Branimira Scepanovica za koji je Scepanovic dobio Oktobarsku nagradu Beograda, ovim, jedanaestim izdanjem na srpskom jeziku uveliko prelazi tiraz od 100 000 primeraka. Branimir Scepanovic je redovni clan Drustva francuskih pisaca. Preveden je na 32 jezika sveta. Zivi u Beogradu.

"Usta puna zemlje" - Branimir Scepanovic

Beograd, BIGZ, 1976

Ime pripovjedaca, romansijera i scenariste Branimira Scepanovica, vise puta nagradivanog za svoje stvaralastvo, koji objavljuje prozu od daleke 1954. godine, poznato je svim profilima citalaca, a u evropskim razmjerama prepoznat je po kratkom romanu naslovljenim "Usta puna zemlje", koji u knjizevnoj kritici slovi kao remek-djelo magicne snage, a po dubini opservacija uporeduju ga sa cuvenim Hemingvejevim romanom "Starac i more". Iako prvi put objavljen 1974.godine i od tada publikovan u vise od 100.000 primjeraka, roman nije izgubio na snazi i aktuelnosti, o cemu svjedoci podatak da je preveden na 32 jezika i da je zastupljen u prestiznoj francuskoj biblioteci "Idealna biblioteka".

Rijec je o vrhunskom literarnom djelu visoko rangiranom u svjetskoj knjizevnosti, prije svega, zbog svoje filozofske dimenzije, jer neobicnom sadrzinom otvara mnoga sustinska pitanja: smisao zivota, sustina egzistencije, otudenost i odrodenost covjeka, pravo lice ljudske prirode... To je, u stvari, lijepa alegoricna prica o snazi i izdrzljivosti covjeka pred nedacama i zlom ovog svijeta, kroz koju se, kao velicanstvena poema zivotu, provlaci osnovno pitanje slobode covjeka: slobode od drugih, slobode od nasljeda, slobode od samog sebe.

Iako smjestena na svega 80-ak stranica, fabula romana je, kroz pripovjedanje o smrti i mrznji, prilicno prenabregnuta, jer obiluje snaznim preokretima u odnosima medu likovima, cime se potencira nesporazum pojedinca i grupe. Naime, bezimeni glavni junak, koji je inace radio u hemijskoj labaratoriji, oboljevsi od teske i neizljecive bolesti i suocen sa smrcu, jednog avgustovskog dana bjezi iz beogradske klinike jer osjeca potrebu da posljednje casove provede u svom zavicaju u Crnoj Gori. Izlazi iz voza i u jednoj pustosi nailazi na dva covjeka, koji ga, usljed nesporazuma, bezrazlozno progone, u pocetku iz radoznalosti, a zatim iz inata ( radnja romana je, inace, i prikazana preplitanjem piscevog pripovjedanja o glavnom junaku i ispovijesti jednog od gonilaca ). Toj neobicnoj hajci za covjekom potom se pridruzuju: cobanin, sumar, seljaci, izletnici, planinari i zene u crnini. Naisavsi na slijepu mrznju sunarodnika koji ga, ne znajuci ni zasto bjezi, progone kao divlju zvijer, gonjenik osjeca da izmedu njega i progonitelja postoji neka cudna i neraskidiva veza. U jednom trenutku dolazi do preokreta - sa bolom i mrznjom bjegunac krece ka goniteljima, koji su ustuknuli pred njim, nemocni da sami sebi objasne sta se desava. Na ovim stranicama se na realisticki sloj romana nadovezuje sfera cudesnog, jer junaku snagu daje sjecanje na prizor smrti njegovog 93-godisnjeg pradjeda Joksima, koji se povampirio i zivio jos devet godina. U zavrsnoj sceni, smrtno preplaseni bjegunac se preobrazava u cudesnu i neuhvatljivu figuru, a na licu mu se javlja osmjeh sazaljenja prema goniteljima, za koje on ostaje velika nepoznanica.

"Usta puna zemlje" je sjajan roman zanimljivog umjetnickog, cesto lirski intoniranog kazivanja o paradoksima ljudske prirode, u kojem glavni junak konacno shvata da izbavljenje ne moze pronaci u mrznji, vec da je sustina ljudskog trajanja u ljubavi i ljepoti. O tome slikovito govori i zavrsetak knjige - prizor mrtvog junaka, pronadenog golog u travi na jednoj stijeni, kako se nadmocno osmjehuje svojim progoniteljima, koji su utonuli u muklo cutanje. Doista, umjetnicki snazna slika.

Mila Cordasevic, prof.

preuzeto sa web site http://www.kulturnicentarbar.me

Nasa nova kuca

Krajem januara smo se konacno uselili u nasu malu glinenu kucu.Alexander i Daniel ...

Ledenice Erdevik minus 10 Pocetak februara 2011

San

Biva da naidje u ljudskom zivotu trenutak kada se izlaz nigde ne vidi i ne naslucuje, kad covek oseca da je izgubljen, on i sve sto je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritesnjenom i ugrozenom stvorenju ne ostaje do jedna misao, obicna i slaba, ali jedina. I covek se hvata za nju. I misli.
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugacijim odnosima i uslovima zivota, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se krece i zivi. Znaci da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog polozaja kao stvarnu, svudasnju, potpunu i konacnu, ma kako ona izgledala ocigledna.
U toj sumnji u potpunu stvarnost nase nesrece ima zracak nade koji moze biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoci da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogucnost njenog postojanja u nama.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Crta između držanja za ruke i vezanja za dušu

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve putove moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje. Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti netko pokloni cvijeće. I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, I da uistinu vrijediš

Veronica A.Schoffst

Praznina, photografije iz Erdevika

Voleti ljude takvi kakvu su.....

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Mladić“

Slicice iz Erdevika

Cedomir Ceda Punos iz Erdevika

Gotovo svaki covek nosi svoju tajnu.“ To ne mora biti netacno mada je malo romanticno kazano. Mozda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Necija je manja, necija veca, dublja po smislu i vaznija, necija beznacajnija, a necija kao i da ne postoji. Neko svoju tajnu cuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tumaciti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao covekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta cudesno lepih i neverovatno strasnih stvari o kojima nasa mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pisemo. I znali bismo vise, bar nesto vise, nego sto znamo o coveku i njegovim putevima i bespucima.

Znakovi pored puta Ivo Andric

Rajko Kusalo i Radmila Petrovic

Mladost

Mladost mora proći, a sreća je već neki strani i nepoznati svet.

Čekaću, šta još drugo mogu.

Sutra sećanje će reći da život nije lep

Radmila Petrovic

Put za Frusku Goru - Erdevik

Put za Frusku goru 2010

Srecan je ko ume da voli

Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca, bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje. Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onom ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da joj se divi…

Srecan je ko ume da voli – Herman Hese

Nagoveštaj jedne staze

Bread made by Branka Plemic 2011

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“