''To become happier is a fun process. It’s not like a grueling struggle. All you’re trying to do is find those things that make you happy to do them...The important thing is to recognize that your time has always been and will always be yours...''

15 Aug 2011

Poseta Ravnom Selu i Vladimiru Stepanovu

Kolega slikar sa radionice Dile  Giga Duragic me je pozvao da posetimo njegovog prijatelja Vladimira Stepanova u Ravnom Selu i da mi pokaze vetrenjacu koju je Vlado Stepanov sam dizajnirao i napravio. Na nase iznenadjenje Vlado je vetrenjacu prodao i napraivo kucu u selu gde smo ga posetili. Kuca je isto tako okruzena sa Biljkama i jezercetom koje je okruzeno neverovatnim stenama sa nekim od 3 tone teske. Toliko me ocarala ova poseta jer sma videla i fotografisala toliko detalja jer Vlado koristi ciglu velikog formata za gradnju i naravno dekoraciju ... Samo za ovu posetu bilo je vredno otici na par dana u Zmajevo ...Vlada je covek sa neverovatno puno kreativnih ideja i sa energijom koja je nesvakidasnja a poznavanje biljki i ljubav prema biljkama su me odusevile ....Njegova basta je jedna od verovatno najlepsih botanickih basti u Srbiji a verovatno i sire ...U kuci ima atelje gde ipak stigne i da napravi izuetno dobre akvarele i ulja ....

Za sebe Vladimir Stepanov kaže da je oduvek bio drugačiji. Počeo je da crta i slika pre nego što je naučio sva slova, ali roditelji dobrog đaka nisu hteli da ga daju u umetnike. Suprotno željama i potencijalima, upisao je elektrotehničku školu. Otac je rano preminuo, pa je životne nedaće, s majkom i dvojicom mlađe braće, upoznao već u tinejdžerskim godinama. Ovo iskustvo, kaže, nije ga ispunilo gorčinom, već ga je naučilo disciplini i hrabrom življenju. Iz mladosti, rado se seća Zagreba u koji je otišao da služi vojni rok, a završio je na Umetničkoj akademiji. Posle godinu dana morao je da se vrati u Ravno Selo i počne da zarađuje za život. Pored slikarstva, negovao je ljubav prema sportu, a fudbal je počeo da trenira iz inata. Pred raspad Jugoslavije talenat za fudbal i inat odveli su ga u Holandiju, čije državljanstvo ima i danas i smatra je svojom drugom domovinom. Prva ljubav prema slikarstvu nikada se nije ugasila, pa je, netipično za fudbalere, vreme između utakmica i treninga ispunjavao bojama. U Holandiji je, kaže, naučio da najveća dela ne nastaju nužno na platnu ili papiru, već u svetu koji nas okružuje kroz spoj arhitekture i vrtlarstva. Shvatio je, kaže, da jedine važeće diplome dolaze od boga koji je njemu, čini se, podario čitav niz sertifikata. Od slikara, botaničara do arhitekte i svojevrsnog ravničarskog filozofa. „Ako nemate dar od boga – džabe diploma.
Vladimir Stepanov

– Danas projektujem i kuće, a nisam arhitekta. Nisam završio akademiju, a moje slike žive na mnogim adresama. Ni o biljkama nisam učio na katedrama, a u mom vrtu živi preko 600 vrsta. U Srbiji se mnogo drži do diploma iako one ne donose nužno znanje – priča Vladimir.

Fasciniran odnosom Holanđana prema prirodi i životu, odlučio je da naučene lekcije o lepoti koja leči prenese tamo gde je, činilo mu se, bilo najpotrebnije. Vratio se u rodno Ravno Selo. I odlučio da Vojvodini vrati barem jednu od 300 nestalih vetrenjača, i to baš na mestu gde se godinama, na obali reke Jegričke, odomaćila divlja deponija. Tu danas posetioce dočekuju žalosni dud, u znak sećanja na nestale vojvođanske dudove, i bunar kao simbol nekadašnjih bunara na kojima su vojvođanski paori završavali radni dan. Korak dalje raste i živi rajski vrt koji je nastao pre više od decenije. Na nekadašnjoj deponiji Vladimir Stepanov je „pripitomio“ više od 600 vrsta biljaka sa sve četiri strane sveta. I danas mu ih donose braća koja žive u Holandiji, ali ih i sam poručuje iz inostranstva. Na preko pet hiljada kvadrata vrta, svakoj biljci zna ime i put koji je prešla da bi došla do njega. Na pitanje u čemu je tajna, kaže: „Ljubav. Biljke morate voleti“, a da je u pravu, govore brojne nagrade za najlepše uređeni prostor u Srbiji.

Vetrenjača Holanđanina iz Ravnog Sela postala je u međuvremenu obavezno mesto na mapi poseta školskih ekskurzija iz cele Srbije, studentskih poseta, važnih domaćih i inostranih delegacija. Ipak, njen vlasnik nikada nije pristao da svoj atelje pretvori u turistički objekat.

– Kada sam je sagradio, braća su me nagovorila da otvorimo restoran. Čim su otišli, zatvorio sam objekat – kaže. I danas je tu njegov atelje u kome izrađuje akvarele u teškoj višeslojnoj tehnici, ali vremena za slikarstvo ima sve manje.

Zbog učestalih poseta, izgubio je privatnost i zato je, pre godinu dana, odlučio da privatno utočište potraži na drugom mestu. U ulici koja se spaja sa vojvođanskim atarom sagradio je, kako kaže, svoj privatni manastir. Vrt koji ga okružuje još nije ni nalik onom u viziji Vladimira Stepanova iako je već sada tu jezero okruženo stenama koje je birao putujući po Srbiji i deceniju i više stara bonsai stabla.

– Već sam imao nekoliko ponuda za prodaju, ali sam ih odbio. Sačekaću da slika iz moje glave postane vidljiva i ostalima, a da li ću prodati ili ne, ne znam – kaže Vladimir Stepanov, kome je ovo četvrta kuća koju je sagradio u Ravnom Selu. Dve je poklonio braći. Njegove vizije enterijera i eksterijera ostvaruju se i na drugim lokacijama, jer poslednjih nekoliko godina njegovu pomoć traže mnogi koji žele barem slična rajska utočišta.

O imenima važnih klijenata ne želi da govori, ali kaže da nije ni sujetan ni sebičan. Osim kompletnog projektovanja kuća i dvorišta, rado pomaže prijateljima da i sami prenesu deo čarolije iz njegovih vrtova. Ipak, iako je to želeo, nije postao „prorok u svom selu“. Njegovi Ravnoselci uglavnom su nepoverljivi prema onome što radi.

– Bilo je na početku i raznih neprijatnosti, a mnogi moji sugrađani su prvi put kročili ovde tek na insistiranje svojih gostiju koji su poželeli da vide vetrenjaču. Godišnje, ovuda prođe preko 9.000 učenika i posetilaca, a ne sećam se da je ikada došla neka grupa đaka iz vrbaske opštine i nikada me nijedna lokalna vlast nije pozvala da oplemenim neki javni prostor ili tome slično – priča Stepanov. Iako tokom celog života nije promenio adresu prebivališta na kojoj se nalazi njegova rodna kuća u Ravnom Selu, Stepanov kaže da nije konačni povratnik u rodno mesto.

– Živim u skladu s ljudima i prirodom, ali se još sukobljavam sa samim sobom. Stalno sam u potrazi za izazovima. Možda već sutra odlučim da odem na neko drugo mesto na planeti.
 




Holandska vetrenjača u Ravnom Selu

Na nekadašnjoj deponiji smeća, Vladimir Stepanov izgradio vetrenjaču i rezervat za nekoliko stotina biljnih vrsta
Vladimir Stepanov: Spojio sam dve ljubavi Foto P. Koprivica
Ravno Selo kod Vrbasa – U tipičnom ravničarskom ambijentu, pokraj rečice Jegričke u Ravnom Selu, na sredokraći puta između Vrbasa i Despotova, na oko pola hektara površine, prostire se vrt, u čijem središtu dominira monumentalna vetrenjača. To je svojevrsna zadužbina Vladimira Stepanova, slikara i estete po opredeljenju, univerzalnog neimara, humaniste i sportiste, zaljubljenika u prirodu i starine.
Nakon višegodišnjeg rada u Holandiji, vratio se u zavičaj i pre desetak godina stvorio nesvakidašnji romantičarski ambijent: U vojvođanski krajolik uklopio je vetrenjaču, jedan od najprepoznatljivijih motiva Zemlje lala.
– Mada su vetrenjače karakteristične za Holandiju, po njima je i panonska ravnica prepoznatljiva, pa sam tako spojio svoje dve ljubavi – prema podneblju gde sam rođen i odrastao i prema državi u kojoj sam proveo najlepše godine života. Tamo se u meni probudila i ljubav prema cveću i zelenilu, pa sam raznim rastinjem oplemenio prostor oko vetrenjače – objašnjava nam Vladimir i dodaje da u dvorištu ima stotinak različitih četinara, više od 300 vrsta sezonskog i višegodišnjeg cveća i lišćara, kao i oko 80 vrsta žbunastog drveća i ukrasnog šiblja. Tu je i jezerce sa ukrasnim ribama, kaskade, vodoskoci, stari đeram, brižljivo uređen travnjak. Sve što čini ovu bajkovitu celinu, Stepanov je sam osmislio i napravio.
– Biljke zahtevaju puno pažnje i nege, a ljubav mi uzvraćaju zračenjem pozitivne energije, daruju me svežinom cvetova i mirisa – priča vlasnik ove jedinstvene botaničke bašte podignute na mestu gde je nekada bila seoska deponija.
Kada se poduhvatio posla da očisti smetlište, da na toj površini izgradi veliku vetrenjaču i zasnuje oazu cveća i zelenila, mnogi su ga s podozrenjem gledali. Vladimir je međutim bio rešen da ostvari svoje vizije, mada mu je za to trebalo podosta novca, mnogo strpljenja i upornosti, mašte i kreativnosti, koje su utkane i u enterijer vetrenjače, domaćinov atelje sa mozaicima i vitražima, sa velikim brojem započetih ili već urađenih slika i ikona. Tu je i bogata kolekcija starih predmeta za domaćinstvo, alata i nameštaja, karakterističnih za život i običaje Vojvođana, koja je dostupna za razgledanje, pa su u dvorištu Vladimira Stepanova, osim pojedinačnih gostiju, česte i turističke grupe i đačke ekskurzije.
P. Koprivica
objavljeno: 03.05.2008









No comments:

Post a Comment