Sadizam,robovlasnistvo, i konj

Nedavno sam iznervirana drskoscu vlasnika ''privatnih biznisa'' shvatila da veliki broj privatnih firmi ne dozvoljava cak ni osnovno pravo tj pravo na odmor. pravo na jedan dan u sedmici svojim zaposlenim radnicima.

Cesto vidimo ista lica koja rade u prodavnicama ili kao kucno osoblje ili dadilje, da rade neprekidno danima i mesecima obicno bez ijednog slobodnog dana.

To su nevidljivo vidljivi ljudi bez privatnog zivota, bez vremena da provedu sa svojim porodicama, prijateljima ili jednostavno da se odmore.Njihov emocionalni, socijalni i drustveni zivot je totalno zanemaren.

Da li je uopste potrebna ljubav danasnjim prezaposlenim modernim robovima.?
Da li je ponekad velika plata zaista kompenzacija za gubitak dostojanstva, a i ljudskog prava na jedan dan odmora u sedmici.

Prekovremeni ili konstantni rad u domacinstvima bogatih, iscrpljenost, frustriranost i opste nezadovoljstvo bi trebalo da bude nezamislivo u ovom stepenu razvoja naseg drustva.

Ponekad mogu da razumem da ljudi prihvataju poslove i rade neprekidno mesecima, zbog novca, zbog odrzavanja nekog vec postavljenog statusa u drustvu, ponekad da pomognu deci da se skoluju, ali mnogi jednostavno su upali u tu klopku modernog robovlasnistva iz kojeg posle izvesnog vremena je nemoguce izaci.

I tako postoje takvi ljudi u nasoj okolini, koji cute i rade.
Ocigledno je da ljudi sto su bogatiji manje imaju milosti i saosecanja sa drugima.
Razlika u financijama koje poseduju bogati i siromasni, takodje postavlja i veliku razliku u socijalnom ponasanju i kreaciji veceg jaza u razumevanju saosecanja i milosti.
Rekoh milosti.... rec koja je gotovo izumrla iz naseg jezika, veoma retko je cujem. A setih se detinjstva kada se poklon zvao milost, kada se osmeh, male paznje i saosecanja zvala milost. Starije zene su cesto koristile rec milostiva za nekoga ko je dobre , postene, neposredne i ljudske naravi.

Ako analiziram par ljudi koje poznajem i koji su financijski jaki i nezavisni sto bi se reklo bogatiji, vecina na neki nacin ima te velikodusnosti i spremnosit da pomogne ali nemaju milost. To je ponekad kao kad konju koji radi neprekidno obecate i date ogromnu kolicinu hrane a jadni konj nema vremena da to pojede ili da uziva u tom prevelikom obroku sena ili ga uslovljavate kada, sta i koliko da pojede, i kojecega jos. 

Ovo je jedna vrsta moderne tiranije,bez empatije, sa izrazenim sadizmom prema dehumanizovanim ljudima, opljackanim od dostojanstva.Danasnji ekonomski sistem se koristi za unistavalje ljudkog ;;dobrog;; karaktera, gde potcinjeni ljudi postaju objekti bogatih sa kojima se gotovo javno igraju.
Bogati polako gube emocionalnu inteligenciju, nemaju osecaj za empatiju, stvaraju socijalnu patologiju koja se siri kao kuga nekada.

Cehov je pisao o empatiji i uvek se setim njegove price o coveku koji je bio prevoznik ljudi sa konjskom zapregom i kome je sin umro. I tako prevozeci svoje pretpostavljene, studente, oficire ... pokusavao je da im isprica svoju tuznu pricu ali niko nije slusao. Onda je seo i ispricao svoju strasnu i tragicnu pricu svom konju i konj ga je saslusao.Licemerje mocnika i bogatih , Cehov je odlicno razumeo.

I jos da dodam da tako ti mnogi koji iniciraju moderno ropstvo su vernici koji idu u verske institucije na dane kada bi njihovi radnici trebali da imaju slobodan dan a nemaju ga. Pitam se a sta je sa cetvrtom bozijom zapovesti?
O tome sledeci put ...