.. jedna zanimljiva kuca na prodaju u Divosu... Djipsa, Kuvezdin manastir i okolina

Kuca je napravljena 1938

u Divosu jednom malo sremskom selu ispod podnozja Fruske gore 

Visoki plafoni

sve originalno

krov u odlicnom stanju

potrebno napraviti kupatilo

i generalno renoviranje

strukturalno kuca u odlicnom stanju 

postoji originalna zemljena pec u kuhinji

ugradjeni ormarici u kuhinji  

cena koja nije fiksna 

18.000 eura

  Kuca  sa 4 velike sobe, visoki plafoni, originalni prozori i salokatre, 

kuca napravljena 1938

ulaz velika drvena vrata, ulaz u ajnfort...

pogled ispred kuce

 Ulaz u kucu

 Moleraj iz 1938 godine u jednoj od soba ...

 kaljeva pec..

 kuhinja...

 moleraj 2 u hodinku iz 1938...

Zemljena pec u cosku ...

Objekat uz kucu. 

6 soba koje se mogu pretvoriti u prostorije za zivljenje i rad .... 

Originalni objekat u basti ... Cardak///plus oko 800 kvadratnih metara baste...

 Ulaz u kucu iz baste... Prozorima treba samo malo farbe ....

Prozori iz velikog hodnika

Veliki hodnik koji ima L shape ( oblik)

Originalne plocice na podu, i pozadini originalna i glavna ulazna vrata u kucu 

Divos

 Pogled na Divos,u daljini Cer,a,ono u sredini,na bregu, je Calma,

Дивша, у народу познатији као Ђипша, је српски, фрушкогорски манастир смештен на западном огранку јужног обронка Фрушке горе у Срему, између села Визић и Дивош. Манастирска црква посвећена је Светом Николи. Предање каже да је Ђипшу сазидао деспот Јован Бранковић крајем 15. века. Први поуздани подаци о овом манастиру у турским изворима потичу из друге половине 16. века. Црква је највероватније саграђена у 16. веку. Почетком 18. века Дивша је забележена као метох манастира Кувеждина, удаљеног око 5 километара, а у зависном положају ће остати у наредном периоду.

Стара манастирска црква крстообразне основе обновљена је 1744. године ктиторством Петра Јовановића, житеља Новога Сада. Године 1764, ктиторством „пустиножитеља“ Матеја, изграђена је нова припрата са звоником, над којом је основана капела посвећена Покрову Пресвете Богородице. Иконостас је резан 1751. године у Новом Саду, а сликао га је 1753.-54. године живописац Теодор Стефановић Гологлавац. У исто време започета је изградња конака. Црква и конаци били су скромне архитектуре, у складу са положајем Ђипше као манастирског метоха. И поред тога монаштво Ђипше поседовало је више стотина јутара земље, па се уз манастир образовао и омањи прњавор истог имена, чији су становници радили на манастирским пољима.

Од почетка Првог светског рата до 1922. године манастир је био напуштен. Дуже времена је био под управом манастира Кувеждина. Проглашен је за самосталан манастир тек 1923. године, када је Кувеждин постао женски манастир. Како је Кувеждин имао велики број монахиња (око 50), то је Ђипша 1933. године враћена манастиру Кувеждину, и као такав и он је постао женски манастир. Пред Други светски рат у њему је живело пет монахиња.

У манастиру се чувало једно четворојеванђеље писано крајем 15. века или почетком 16. века.

За време Другог светског рата под управом НДХ црква манастира Ђипше је сравњена са земљом, манастир је тешко оштећен, а иконостас демонтиран и однесен (делимично сачуван). Оближњи прњавор је такође уништен у рату и касније није обнављан. После рата манастир је опустео. Од 1980. године манастир је васпостављен као женски и постепено се обнавља. Данас манастир чине Црква светог Николе и спратни конак северно од ње.

Дивша, у народу познатији као Ђипша, је српски, фрушкогорски манастир смештен на западном огранку јужног обронка Фрушке горе у Срему, између села Визић и Дивош. Манастирска црква посвећена је Светом Николи. Предање каже да је Ђипшу сазидао деспот Јован Бранковић крајем 15. века. Први поуздани подаци о овом манастиру у турским изворима потичу из друге половине 16. века. Црква је највероватније саграђена у 16. веку. Почетком 18. века Дивша је забележена као метох манастира Кувеждина, удаљеног око 5 километара, а у зависном положају ће остати у наредном периоду.

Стара манастирска црква крстообразне основе обновљена је 1744. године ктиторством Петра Јовановића, житеља Новога Сада. Године 1764, ктиторством „пустиножитеља“ Матеја, изграђена је нова припрата са звоником, над којом је основана капела посвећена Покрову Пресвете Богородице. Иконостас је резан 1751. године у Новом Саду, а сликао га је 1753.-54. године живописац Теодор Стефановић Гологлавац. У исто време започета је изградња конака. Црква и конаци били су скромне архитектуре, у складу са положајем Ђипше као манастирског метоха. И поред тога монаштво Ђипше поседовало је више стотина јутара земље, па се уз манастир образовао и омањи прњавор истог имена, чији су становници радили на манастирским пољима.

Од почетка Првог светског рата до 1922. године манастир је био напуштен. Дуже времена је био под управом манастира Кувеждина. Проглашен је за самосталан манастир тек 1923. године, када је Кувеждин постао женски манастир. Како је Кувеждин имао велики број монахиња (око 50), то је Ђипша 1933. године враћена манастиру Кувеждину, и као такав и он је постао женски манастир. Пред Други светски рат у њему је живело пет монахиња.

У манастиру се чувало једно четворојеванђеље писано крајем 15. века или почетком 16. века.

За време Другог светског рата под управом НДХ црква манастира Ђипше је сравњена са земљом, манастир је тешко оштећен, а иконостас демонтиран и однесен (делимично сачуван). Оближњи прњавор је такође уништен у рату и касније није обнављан. После рата манастир је опустео. Од 1980. године манастир је васпостављен као женски и постепено се обнавља. Данас манастир чине Црква светог Николе и спратни конак северно од ње.