Daniel i njegov drugar

Erdevik , summer, Colm ...

Alexandrova matura Erdevik 2015

Daniel 2015

erdevik

erdevik 

Spring, Erdevik, games, dad and my best ''baby''

Colm  visited us and made the Spring very happy time.

pet godina

Evo opet se vracam na pet godina boravka u Srbiji. Pet godina je proteklo tako brzo da ponekad pomislim da je gotovo neverovatno. Prve dve godine bile su jako spore, jer sam zelela da zavrsim toliko toga a onda se vise i ne secam kako je vreme brzo proslo.

Moja percepcija vremena provedenog ovde je pomesana sa izmaglicom, i ako korisitm metaforu i kazem da je vreme proteklo kao reka, necu se sloziti sa tim, jer nije proteklo pored mene a nije ni kroz mene. Citav sklop raznoraznih dogadjaja je formirao neku vrstu razlicitih blokova koje su smestene u nekom virtualnom mom licnom svetu i ostavljene u vremenu koje je proslo.

Dok ovo pisem cvsto sam u sadasnjosti  I setim se dece koja su provela bezbrizno detinjstvo koja su odrasla u sigurnom i kad zavrsim ovu recenicu i ovo sto pisem i ovo sto mislim vec ce biti i vec u proslosti. a deca su vec gotovo odrasla i postali ''ljudi''
NIkako da uhvatim sadasnjost i zadrzim je bar neko''vreme'' jer sadasnjost je iluzija i postoji samo moje verovanje da postoji.

Poligraf, poplave, pustos,plakanje, pare, pomalo pakla i podosta ponosa

Poligraf je jako popuparan postao u Srbiji. Kako se koristi i gde se sve koristi nije tesko otkriti.

Poligraf  ce uskoro da bude obavezan  na svakom cosku ulice gde se ovo malo ljudi koji su ostali u selu skupljaju u vecernjim satima. Poligraf  ce da bude deo obaveznog ulazka u sve drzavne isntitucije ukljucujuci skole. Radnici u mnogim kompanijama su vec prisiljeni na poligraf. Toliko je polularan da gotovo stotinu agencija u Srbiji pruzaju usluge poligrafa.

Poplave Poligrafa sa kisom koja vec danima pada ne sluti na dobro. Pustos u selima je evidentna i zastrasujuca.Neverovatno koliko je ljudi nestalo kao preko noci iz ovog sela. Iznenada graja je zamukla na ulicama, dece sve manje a umrlica zalepljenim na kapijama sve vise. Moj suprug koji cesto dolazi iz Uk nedavno me je pitao zasto je citavo selo oblepljeno sa umrlicama , da li je moguce da je toliko ljudi umrlo za ovo kratno vreme njegove odsutnosti. Da moguce je nazalost. Selo se prazni ne polako nego zabrinjavajucom brzinom.
 Ljudi odlaze u Slovacku , Austriju, Nemacku I ko zna gde jos, da rade iako vecini nije nista veca satnica nego ovde jedino mogu da rade vise sati. Selo se prazni  zastrasujucom brzinom, koja ispunjava selo nepodnosljivom tisinom.

Plakanje dece je zamuklo jer nema toliko dece u selu. Cak ni na sahranam nema ko da place. Ljudi ili su razvili neosetljivost ili vise nemaju snage da placu. Jos nisam pocela plakati ali cesto kad sedim pod orahom i razmisljam sta se to desava u ovoj zemlji tuga me uhvati.
 Tuzna sam sta se desava oko nas a neznam kako da to promenim.
Pricajuci sa ljudima sta se to desava obicno svi pocnu da pricaju o parama. Pare su glavni razlog sto se Srbi ne reprodukuju, sto je bela kuga, sto odlaze u inostranstvo ,sto niko nikome vise ne pomaze, sto smo izgubili osecaj ljudskosti i saosecanja. A mozda I nismo.
I onda sve to polako kada analiziram dodjem do malo pakla jek kuce su prazne, dvorista zatihnula, nema ni laveza pasa, nema nicega, prodavnice se zatvaraju ili poluprazne zjape, jos samo par ljudi u kasnim godinama postoje u ovoj mojoj ulici koji tuzno gledaju svet kako se vrtoglavo brzo menja.
Ponekad razmisljam da bi bilo dobro da I ja odem na poligraf da se preispitam sta radim ovde i da li stvarno mislim ono sto mislim, da li se lazem ili stvarno mislim ono sto mislim.
A onda  kad pomislim u kojem raju zivim i prosetam se po ovoj netaknutoj prirodi shvatim zasto sam ovde i zasto moja deca nece da se vrate u UK.

Erdevik 2015

Ceda Punos RIP

Painting by Emma Elliott Walker

Deda Ceda Punos koji se druzio sa svim mojim posetiocima, prijateljima, umetnicima, I koji nam je gotovo svakodnevno ispricao poneku pricu iz svog zivota je pre par dana preminuo.

Zeleo je da zivi 100 godina jer je obecao mestanima Erdevika da ce okrenuti vola na raznju. Cesto se salio da mestani , komsije I njegovi prijatelji se moe bogu da on pozivi do stote godine ne sto ga vole nego da bi se sladili na ''volu sa raznja''.

Kad sam se tek doselila primetila sam da cesto pozdravlja prolaznike i mlade i stare I bolesne i zdrave ,,KOLEGA'' . Upitala sam ga kako su mu svi kolege a on mi je odgoovrio da ''niko ne radi niti je zaposlen..'''
Dolazio je cesto i uvek je govorio da za njegovo postenje i milicija zna.


Bio je voljen od umetnika I fotografisan nebrojeno puta.Mariko Hori umetnica iz Japana ga je slikala cesot svaki put kad je doalzila u Erdevik, a jedamput je deda pitao kada ce ona njemu da plati to njeno slikanje jer Japanci su mogli da vide najlepseg dedu na svetu.
Pocivaj u miru deda , mnogo nam nedostajes

Poseta OSNOVNOJ SKOLI GRUPA LUKZUS PRODUKCIJA IZ kRSKA, PERFORMANSI, LUDOVANJE I TITO