Poligraf, poplave, pustos,plakanje, pare, pomalo pakla i podosta ponosa

Poligraf je jako popuparan postao u Srbiji. Kako se koristi i gde se sve koristi nije tesko otkriti.

Poligraf  ce uskoro da bude obavezan  na svakom cosku ulice gde se ovo malo ljudi koji su ostali u selu skupljaju u vecernjim satima. Poligraf  ce da bude deo obaveznog ulazka u sve drzavne isntitucije ukljucujuci skole. Radnici u mnogim kompanijama su vec prisiljeni na poligraf. Toliko je polularan da gotovo stotinu agencija u Srbiji pruzaju usluge poligrafa.

Poplave Poligrafa sa kisom koja vec danima pada ne sluti na dobro. Pustos u selima je evidentna i zastrasujuca.Neverovatno koliko je ljudi nestalo kao preko noci iz ovog sela. Iznenada graja je zamukla na ulicama, dece sve manje a umrlica zalepljenim na kapijama sve vise. Moj suprug koji cesto dolazi iz Uk nedavno me je pitao zasto je citavo selo oblepljeno sa umrlicama , da li je moguce da je toliko ljudi umrlo za ovo kratno vreme njegove odsutnosti. Da moguce je nazalost. Selo se prazni ne polako nego zabrinjavajucom brzinom.
 Ljudi odlaze u Slovacku , Austriju, Nemacku I ko zna gde jos, da rade iako vecini nije nista veca satnica nego ovde jedino mogu da rade vise sati. Selo se prazni  zastrasujucom brzinom, koja ispunjava selo nepodnosljivom tisinom.

Plakanje dece je zamuklo jer nema toliko dece u selu. Cak ni na sahranam nema ko da place. Ljudi ili su razvili neosetljivost ili vise nemaju snage da placu. Jos nisam pocela plakati ali cesto kad sedim pod orahom i razmisljam sta se to desava u ovoj zemlji tuga me uhvati.
 Tuzna sam sta se desava oko nas a neznam kako da to promenim.
Pricajuci sa ljudima sta se to desava obicno svi pocnu da pricaju o parama. Pare su glavni razlog sto se Srbi ne reprodukuju, sto je bela kuga, sto odlaze u inostranstvo ,sto niko nikome vise ne pomaze, sto smo izgubili osecaj ljudskosti i saosecanja. A mozda I nismo.
I onda sve to polako kada analiziram dodjem do malo pakla jek kuce su prazne, dvorista zatihnula, nema ni laveza pasa, nema nicega, prodavnice se zatvaraju ili poluprazne zjape, jos samo par ljudi u kasnim godinama postoje u ovoj mojoj ulici koji tuzno gledaju svet kako se vrtoglavo brzo menja.
Ponekad razmisljam da bi bilo dobro da I ja odem na poligraf da se preispitam sta radim ovde i da li stvarno mislim ono sto mislim, da li se lazem ili stvarno mislim ono sto mislim.
A onda  kad pomislim u kojem raju zivim i prosetam se po ovoj netaknutoj prirodi shvatim zasto sam ovde i zasto moja deca nece da se vrate u UK.

Erdevik 2015