Colm 2010 London pred nas polazak, pomalo zamisljen i tuzan ...
Deset meseci je proslo od kada nisam videla uzivo Calama. Prvih par meseci mi nije nedostajao, nekako vreme je prolazilo u traganju za necim novim, preispitivanju novih ideja i zamisli. Iako Colm nikada me nije sputavao ni u cemu niti mi je davao sugestije nego uvek me je podrzavao u svemu, na neki nacin, prvih par meseci, mi nije bio potreban da donesem neke veoma vazne odluke.
Duboko u sebi sam verovatno pokusavala da dokazem ne samo njemu nego i sebi da ja mogu da se brinem o deci i da im budem majka jer moja deca uvek misle da ih je Colm rodio i da im je on majka. Prije par godine mi je Danijel rekao da ga je Colm rodio. Kad sam ga pitala...'' pa kako''??? Danijel je rekao: '' Mum ja sam iskocio iz tatinih ociju, on me je rodio kroz svoje oci.. '' i to me je navelo na razmisljanje na nacin na koji deca dozivljavaju Calama...
Posle niza padova i uspona shvatila sam da je tesko, da je ustvari najteze biti roditelj i da sam prestala da optuzujem svoje roditelje u trenutku kada sam dobila svoju decu.
Nedavno mi je Colm posle moje duge zalopojke, posle placa i tuge rekao ''da li it mene sada bar malo vise cenis ....? i to me je jako puno pogodilo. Shvatila sam da sve sto je radio za decu je bilo jako tesko, da je puno odricanja i ljubavi bilo u odgoju dece iako sam cesto mislila da je to pogresno... jer im je ugadjao i uvek imao razumevanja za njihove ispade....a mene je uvek docekala vecera na stolu i naravno whiskey i kafa... jer ja sam uvek duze radila ...
Ljubav je cudo i kada je imamo u izobilju i neznamo da je cenimo, iako ja uvek idem za ceznjom, jer ceznja je nesto neopisivo i duboko i neobjasnjeno.... ali zivot trazi realnost. Zivotu je potrebna realnost i racionalno razmisljanje.
Onako usput posmatrajuci mnoge ljude i njihove brakove u zadnjih par meseci sam zakljucila da mnogima bi bilo potrebno neko ili potpuno odvajanje ili potpuno zblizavanje... jer sa godinama provedenim sa istim osobama ponekad nevidimo istinu, stvarnost niti pravo znacenje veze i vezanosti i na neki nacin ovisnosti jedni o drugima ....
Ova odvojenost iako teska, mi je mnogo pomogla da shvatim mnoge stvari i da vidim sve te dobre strane koje sam uzimala kao onako ''pa to je normalno'''... ustvari mnoge sitnice koje zivot znace mi zaboravimo da identifikujemo i cenimo....
Moja mila dusica jedva cekam kada ce doci da osetim tu toplinu i beskrajnu ljubav i nesebicnost koju samo Colm ima. I da se smejemo mojim neuspesima i uspesima, i mom traganju za necim dalekim ali stvarnim i postojecim ...
Ziveci ovde zadnjih par meseci sam primetila da vecina ljudi uvek se osvrce na proslost u smislu '' rekao sam ti'' ... a Colm uvek gleda na buducnost i to pozitivno, a ono sto je bilo negativno to je nebitno jer se nemoze promeniti. U svim mojim traganjima i snovima Colm me je uvek podrzao. I zeleo je da deca nauce srpski jezik da znaju ko su i odakle su. Dok su neki muzevi od mojih drugarica zabranjivali Srpski u kuci, Colm je ohrabrivao decu da ga nauce da mu budu ''prevodioci'' i to im je bio dobar razlog da uce .... Uvek je mislio da dio identiteta decijeg mora da se veze za poreklo i da deca moraju biti svesna svoje istorije ma kakva bila ...
Setih se necega cemu se uvek nasmejem . Daleke '97 moja mama je dosla u posetu i upoznavsi Calama po prvi put se odusevila njegovom fleksibilnoscu i nacinom postovanja prema i njoj mojoj majci i meni. Moja majka nije mogla da shvati sta cekamo zasto nemamo dece, i dok smo se vozili u kolima i sedele na zadnjem sedistu, majka me je mucila sa istim pitanjima i to je dovelo do nekog povisenog tona u smislu ''ostavi me na miru''. Colm je cutke vozio a onda me je pitao na engleskom ''u cemu je problem???/ Kada sam mu rekla on se nasmejao i rekao :''Kazi majci nemogu sada jer vozim ...!! i tako smo se smejale i to moja mama uvek prepricava .
Ili kada je posetio mog brata i moj brat mu rekao da bi ga prihvatio kao zeta mora da ga odvede u sumu i da Colm sam nadje put povratka do kuce. Colm mu je odgovorio '' nema problema ali i za tebe vazi da dodjes u London pa da te ja odvedem na kraj Londona pa ako ti nadjes put povratka onda cemo pricati'' ... i uvek smo se smejali ...
Sada u Erdeviku nemam masine za ves i tako na neki nacin se mucim neka vrsta mazohizma, i dokaza da ja mogu ziveti cak i bez masine jer boraveci u Londonu zadnjih 20 godina nikada nisam oprala nista na ruke niti u masini to je uvek Colm radio. A o sudju da i ne govorim. Sudje gotovo nikad nisma oprala odkada sam se udala. Colm zaista voli da pere sudje to mu je relaksacija i jedva cekam kada ce da dodje.. hahaa... kuhinja je uvek bila njegovo mesto ....
Za ovo vreme odvojenosti sam shvatila da je zaista tesko naci osobu koja ti odgovara koja je sihronizovana sa tvojim potrebama, ceznjama i strepnjama, osoba koja te razume i podrzava i koja te nikada ne spusta dole ...
U svim mojim ludostima uvek me je podrzavao i video lepe stvari i ta pozitivnost, ta nesebicnost da pomogne i da me podrzi i ohrabri mi sada mnogo znace.
Moja majka cesto je znala reci da sa mnom moze biti samo neko ko me zaista voli jer niko drugi nebi mogao izdrzati moje raspolozenje koje ide iz krajnosti u krajnost, moje mastarije, moje strepnje, tuge ... i radosti ...samo moze razumeti neko ko me zaista voli ....
Prazno mesto na balkonu.. tu sma provodila sate odmora od posla i svega ostaloga ....Sat pre mog polazka prosle godine .... Jastucic na stolici je delo moje majke koji je uradila prije 55 godina ....
