Ponekad me deca pitaju umem li da vozim bicikl? Bicikl? Daj jedan krug! - kažem, pa uzjašem na "ponija" i zujim po parkiću. Neka gospođa u prolazu, kaže: Sramota! Jedan penzioner koji tu sedi, viče: Klipane jedan, vrati deci bicikl! A ja okrećem pedale stazom ispod drveća i niko ne vidi da to nije "poni", već onaj prastari "Merkur" kojeg još jedino boja drži da se ne raspadne i niko ne vidi da ispred sebe vozim bosonogu devojku i da oznojeni šibamo nasipom pokraj reke i da je vetar umesto mene golica po uhu i šapuće nežne reći i sve. Posle deca uzmu natrag svoj "poni", a ja čitav sledeći dan ležim u krevetu, jer me bole upaljeni listovi. Muskulus fiber!
Ako bih sutra umro, ostao bih željan samo jedne stvari - bicikla! Taman kad sam zaradio dovoljno novca da kupim jedan solidan bicikl, više nemam kuda da ga vozim: bicikle su isterali iz glavnih ulica, navodno radi sigurnosti njihovih vozača. Moji vršnjaci su već odavno pokupovali automobile, a bicikle, eto, nikad nisu uspeli da kupe! Bicikli su im ostali prva neuzvraćena ljubav. Za bicikle je bilo kasno. I kad poželim da se nagledam tih pitomih žičanih životinja, putujem u Suboticu - ispred Gradske kuće kunjaju redovi bicikla moje mladosti. Prašnjavi "Triumfi", izanđale italijanske "Ardile" i prepravljeni "Bianki", tupi i izdržljivi nemački "Vandereri", pouzdani "Durkopi", solidni engleski "Torpedo"; mezimče vojvođanske ravnice i prašnjavih puteva: "Partizan" - svi su tu na okupu i čekaju svoje vlasnike da se napričaju o žetvi i cenama kukuruza, da skoknu na pivo u "Belu lađu"... I kao što ljudi danas hvale svoja kola, biciklisti su nekada tapšali rukom guvernal, govoreći kako njihov bicikl ima "odličan prenos". Zavodnici danas šetaju zveckajući ključevima sportskog automobila. Ranije se pošten švaler razlikovao od ostalih mužjaka po štipaljki kojom je stezao desnu manžetnu pantalona! Tako se uvek znalo da ga pred nekom krčmom čeka vlastiti bicikl.
Za one manje upućene rođene u postbiciklističkoj eri, moram da kažem da se štipaljka upotrebljavala da zupčanik i lanac bicikla ne bi sažvakali nogavicu pantalona. Štipaljke su u najvećem broju slučajeva bile obične, drvene, one za sušenje rublja na konopcu a bilo ih je i metalnih, onih kojima se stežu kafanski stolnjaci da ih ne odnese vetar. Bilo je vrlo otmeno imati baš tu metalnu štipaljku!
Najbolji opis poštenog bicikla u istoriji književnosti da je italijanski pisac Đovanino Gvareski (Giovannino Guareschi) u knjizi Don Kamilo, gde priča o biciklistima koji se vrte ulicama njegove rodne Base:
"Pravi bicikl mora težiti najmanje trideset kilograma. Boja mora biti s njega oguljena, tako da joj se nađe tek pokoji trag. Pravi bicikl, prvo i prvo mora imati samo jednu pedalu. Od druge pedale treba ostati samo osovina koja divno blista izglancana potplatom, i samo ona blista na cijeloj napravi. Guvernal bez gumenih navlaka, ne sme stajati glupo okomito na sam kotač, nego barem dvanaest stupnjeva ulevo ili udesno..."
Dragi moj strpljivi čitaoče, jeste li u ovom opisu prepoznali stari stričev bicikl bez zadnjeg blatobrana, na kome ste po cenu mnogih padova naučili da vozite, provlačeći desnu nogu ispod rama jer ste bili isuviše mali da se popnete na sic? Eto, to je taj bicikl kojega se niste dovoljno navozali! A onda kad počesmo zagledati devojke na biciklima i njihove ružičaste butine što naizmenično sevaju ispod suknje, smatralo se naročito duhovitim dobaciti sa strane:
- Hej mala, okreće ti se zadnji točak!
Gospode, šta sve nismo radili samo da nas zapaze: vozili bicikle naopačke, pa sa jednom rukom, podizali noge na guvernal i tako pravili krugove oko devojaka boreći se protiv zemljine teže, rizikujući padove i sramotu! A kada bi devojka najzad pristala da sedne na šipku ispred vas da je malo provozate, uvek bi se našla neka budala da dovikne:
- Hej, je l to ženski bicikl?
Pošten bicikl, dakle, mora obavezno da ima zakrpljene gume, zbog toga da lepše tandrče; žičanu korpu za dete, dinamo mašinu koju pokreće prednji točak, i lampu, koja, po pravilu, nikad ne svetli, a iznad zadnjeg točka - ram za prtljag! Pošten bicikl mora da bude "kontraš". Na takvom biciklu se putovalo, volelo, na njemu se prevozilo seno i vukle vreće u prani mlin, na njemu se odvozila porodica u goste; napred dete, ostrag žena, a pozadi otac familije.
O poštenim biciklima snimani su filmovi, baš kao što se danas snimaju o automobilima. Pokojni Vitorio de Sika ispričao je u Krađi bicikla kolika može da bude tuga za izgubljenim "kontrašem", a Španac Huan Bardem snimio je film Smrt bicikliste...
Danas su bicikli proterani sa glavnih ulica i trgova na periferiju i u parkiće za decu. Ali niko više ne preklinje: Daj jedan krug! Epoha bicikla je nepovratno prošla. S vremena na vreme, kad nestane benzina, poskidaju ih sa tavana i fotografišu kao preistorijske životinje. Voze ih iz zavitlavanja. Prikazuju u cirkusima kao atrakciju: "Janaček Hruška izvodi bravure na biciklu!"
A oni, bicikli, degenerisali su se. Točkovi im se smanjili, a guvernal izdužio. Ni na šta ne liče. Prave nakaze. Poni!
Ne, ne, ni bicikli, ni devojke nisu ono što su nekada bili! I bicikle i devojke danas lepo rasklope, pa ih strpaju u automobil!
Svašta.
