Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince.

Citav zivot zivim u zemljma koje nisu moje. Pa ni Srbija. 

Postoje stvari u zivotu koje su bolne i koje nekako prevazidjemo, zdravim razumom obicno vise nego srcem. 

Ali, sta  kad se mozak zablokira a srce postane prazno?

Sta kad osetis teskobu onu bolnu da ti se place a suza nema?

Sta kad osetis da si manji od najmanje tacke na svetu i da u toj svojoj malenkosti nema nigde mesta za tebe?

Sta kad shvatis da i razum i srce postane ledeno a tuga kao teski oblak se nasloni na tebe.

Sta kad se upitas ko is, sta si i odakle si? A odrastao si covek, posten, iskren, moralan i da dodam do neke mere obrazovan. A nemas odgovora na to pitanje. Ni srce ni zdrav razum vise ne progovara.Ni istorija, ni steceno znanje, ni iskustvo, ni zelja, ni nada, niko.... 

Sta reci ... ?

Kad osetis da ne pripadas nigde ni u zemlji koju smatras svojom, ni kada zanemis nad pitanjima svoje dece koja hoce da saznaju o svom identitetu, kad su reci suvisne a dve bore izmedju ociju govore vise nego citava istorija i sve sto je napisano do sada....   

Pri punoj svesti iako ponekad  sa kontraverznim rasmisljanjem iznenada te uhvati bespomocnost i ubije u tebi i entuzijazam i veru i verovanje i zivotne ciljeve ....  i nadu u koju si puno ulozio iako te cene ne interesuju ... a znas da bilo je puno odricanja ... zaista puno 

Godinu i po sam u Srbiji. Dosla sam i dovela decu da nauce jezik. Dosla sam puna enthuzijazma, zelje za promenom, za unapredjenjem ne samo mojih zelja, moje dece, nego iskrene i stvarne zelje da nesto promenim, da nesto naucim i da uradim svoj deo kao roditelj da naucim svoju decu kako da razmisljaju i kako da izgrade svoj identitet, da nauce ko su i sta su i odakle su ...  I odakle su...

U vreme kad ni ja neznam odakle sam  jer uvek ziivm u drzavama koje nisu moje ili kojima nista neznacim.

Nisam ovde dosla da napadam Srbiju. 

Nisam ovde dosla da solim pamet nikome.

Nisam dosla da trazim ''musko'' niti da varam svoga muza koga cenim postujem i volim. 

Nisam dosla da budem spijun kako me mnogi nazvase u ovom selu. Nisam dosla da se kurvam. 

Ne zanimaju me tudji muzevi ni slobodni muskarci. 

Nisam dosla da se stide mene ljudi koje sam upoznala ovde i u koje sam verovala da su mi prijatelji. 

Neke osobe koje sam volela i cenila u ovom selu su dale izjavu da se stide mene i mog razmisljanja i nacina zivljenja... i da dodam zato sto  sam ponekad u proslosti nahranila ili im dala cigarete nekom Erdevickom alkoholicaru ili beskucniku.   

Stid je pomagati drugima  je misljenje nekih ljudi koje sam upoznala ovde , stid je razumeti mentalnu bolest i shvatiti zasto su pojedini ljudi dosli u tu situaciju. 

Nekad sam radila za BRENT MIND u Londonu,  u organizaciji koja se bori za pomoc ljudima koji imaju mentalnu bolest i kroz art terapiju sam shvatila da je to bolest kao bilo koja druga ali da ima stigmu i da u ovoj zemlji je ''lud'' i treba da nestane jer  je lud, jer je sebe svesno ili nesvesno doveo u situaciju gladi i beznadja.... Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince.

I danas posle toliko godina mi je drago da jos uvek zivim u zemlji koja nije moja, i koja nikada neci biti moja.