Kolega slikar sa radionice Dile Giga Duragic me je pozvao da posetimo njegovog prijatelja Vladimira Stepanova u Ravnom Selu i da mi pokaze vetrenjacu koju je Vlado Stepanov sam dizajnirao i napravio. Na nase iznenadjenje Vlado je vetrenjacu prodao i napraivo kucu u selu gde smo ga posetili. Kuca je isto tako okruzena sa Biljkama i jezercetom koje je okruzeno neverovatnim stenama sa nekim od 3 tone teske. Toliko me ocarala ova poseta jer sma videla i fotografisala toliko detalja jer Vlado koristi ciglu velikog formata za gradnju i naravno dekoraciju ... Samo za ovu posetu bilo je vredno otici na par dana u Zmajevo ...Vlada je covek sa neverovatno puno kreativnih ideja i sa energijom koja je nesvakidasnja a poznavanje biljki i ljubav prema biljkama su me odusevile ....Njegova basta je jedna od verovatno najlepsih botanickih basti u Srbiji a verovatno i sire ...U kuci ima atelje gde ipak stigne i da napravi izuetno dobre akvarele i ulja ....
Za sebe Vladimir Stepanov kaže da je oduvek bio drugačiji. Počeo je da crta i slika pre nego što je naučio sva slova, ali roditelji dobrog đaka nisu hteli da ga daju u umetnike. Suprotno željama i potencijalima, upisao je elektrotehničku 
školu. Otac je rano preminuo, pa je životne nedaće, s majkom i dvojicom mlađe braće, upoznao već u tinejdžerskim godinama. Ovo iskustvo, kaže, nije ga ispunilo gorčinom, već ga je naučilo disciplini i hrabrom življenju. Iz mladosti, rado se seća Zagreba u koji je otišao da služi vojni rok, a završio je na Umetničkoj akademiji. Posle godinu dana morao je da se vrati u Ravno Selo i počne da zarađuje za život. Pored slikarstva, negovao je ljubav prema sportu, a fudbal je počeo da trenira iz inata. Pred raspad Jugoslavije talenat za fudbal i inat odveli su ga u Holandiju, čije državljanstvo ima i danas i smatra je svojom drugom domovinom. Prva ljubav prema slikarstvu nikada se nije ugasila, pa je, netipično za fudbalere, vreme između utakmica i treninga ispunjavao bojama. U Holandiji je, kaže, naučio da najveća dela ne nastaju nužno na platnu ili papiru, već u svetu koji nas okružuje kroz spoj arhitekture i vrtlarstva. Shvatio je, kaže, da jedine važeće diplome dolaze od boga koji je njemu, čini se, podario čitav niz sertifikata. Od slikara, botaničara do arhitekte i svojevrsnog ravničarskog filozofa. „Ako nemate dar od boga – džabe diploma.
školu. Otac je rano preminuo, pa je životne nedaće, s majkom i dvojicom mlađe braće, upoznao već u tinejdžerskim godinama. Ovo iskustvo, kaže, nije ga ispunilo gorčinom, već ga je naučilo disciplini i hrabrom življenju. Iz mladosti, rado se seća Zagreba u koji je otišao da služi vojni rok, a završio je na Umetničkoj akademiji. Posle godinu dana morao je da se vrati u Ravno Selo i počne da zarađuje za život. Pored slikarstva, negovao je ljubav prema sportu, a fudbal je počeo da trenira iz inata. Pred raspad Jugoslavije talenat za fudbal i inat odveli su ga u Holandiju, čije državljanstvo ima i danas i smatra je svojom drugom domovinom. Prva ljubav prema slikarstvu nikada se nije ugasila, pa je, netipično za fudbalere, vreme između utakmica i treninga ispunjavao bojama. U Holandiji je, kaže, naučio da najveća dela ne nastaju nužno na platnu ili papiru, već u svetu koji nas okružuje kroz spoj arhitekture i vrtlarstva. Shvatio je, kaže, da jedine važeće diplome dolaze od boga koji je njemu, čini se, podario čitav niz sertifikata. Od slikara, botaničara do arhitekte i svojevrsnog ravničarskog filozofa. „Ako nemate dar od boga – džabe diploma.
Vladimir Stepanov
– Danas projektujem i kuće, a nisam arhitekta. Nisam završio akademiju, a moje slike žive na mnogim adresama. Ni o biljkama nisam učio na katedrama, a u mom vrtu živi preko 600 vrsta. U Srbiji se mnogo drži do diploma iako one ne donose nužno znanje – priča Vladimir.
Fasciniran odnosom Holanđana prema prirodi i životu, odlučio je da naučene lekcije o lepoti koja leči prenese tamo gde je, činilo mu se, bilo najpotrebnije. Vratio se u rodno Ravno Selo. I odlučio da Vojvodini vrati barem jednu od 300 nestalih vetrenjača, i to baš na mestu gde se godinama, na obali reke Jegričke, odomaćila divlja deponija. Tu danas posetioce dočekuju žalosni dud, u znak sećanja na nestale vojvođanske dudove, i bunar kao simbol nekadašnjih bunara na kojima su vojvođanski paori završavali radni dan. Korak dalje raste i živi rajski vrt koji je nastao pre više od decenije. Na nekadašnjoj deponiji Vladimir Stepanov je „pripitomio“ više od 600 vrsta biljaka sa sve četiri strane sveta. I danas mu ih donose braća koja žive u Holandiji, ali ih i sam poručuje iz inostranstva. Na preko pet hiljada kvadrata vrta, svakoj biljci zna ime i put koji je prešla da bi došla do njega. Na pitanje u čemu je tajna, kaže: „Ljubav. Biljke morate voleti“, a da je u pravu, govore brojne nagrade za najlepše uređeni prostor u Srbiji.
Vetrenjača Holanđanina iz Ravnog Sela postala je u međuvremenu obavezno mesto na mapi poseta školskih ekskurzija iz cele Srbije, studentskih poseta, važnih domaćih i inostranih delegacija. Ipak, njen vlasnik nikada nije pristao da svoj atelje pretvori u turistički objekat.
– Kada sam je sagradio, braća su me nagovorila da otvorimo restoran. Čim su otišli, zatvorio sam objekat – kaže. I danas je tu njegov atelje u kome izrađuje akvarele u teškoj višeslojnoj tehnici, ali vremena za slikarstvo ima sve manje.
Zbog učestalih poseta, izgubio je privatnost i zato je, pre godinu dana, odlučio da privatno utočište potraži na drugom mestu. U ulici koja se spaja sa vojvođanskim atarom sagradio je, kako kaže, svoj privatni manastir. Vrt koji ga okružuje još nije ni nalik onom u viziji Vladimira Stepanova iako je već sada tu jezero okruženo stenama koje je birao putujući po Srbiji i deceniju i više stara bonsai stabla.
– Već sam imao nekoliko ponuda za prodaju, ali sam ih odbio. Sačekaću da slika iz moje glave postane vidljiva i ostalima, a da li ću prodati ili ne, ne znam – kaže Vladimir Stepanov, kome je ovo četvrta kuća koju je sagradio u Ravnom Selu. Dve je poklonio braći. Njegove vizije enterijera i eksterijera ostvaruju se i na drugim lokacijama, jer poslednjih nekoliko godina njegovu pomoć traže mnogi koji žele barem slična rajska utočišta.
O imenima važnih klijenata ne želi da govori, ali kaže da nije ni sujetan ni sebičan. Osim kompletnog projektovanja kuća i dvorišta, rado pomaže prijateljima da i sami prenesu deo čarolije iz njegovih vrtova. Ipak, iako je to želeo, nije postao „prorok u svom selu“. Njegovi Ravnoselci uglavnom su nepoverljivi prema onome što radi.
– Bilo je na početku i raznih neprijatnosti, a mnogi moji sugrađani su prvi put kročili ovde tek na insistiranje svojih gostiju koji su poželeli da vide vetrenjaču. Godišnje, ovuda prođe preko 9.000 učenika i posetilaca, a ne sećam se da je ikada došla neka grupa đaka iz vrbaske opštine i nikada me nijedna lokalna vlast nije pozvala da oplemenim neki javni prostor ili tome slično – priča Stepanov. Iako tokom celog života nije promenio adresu prebivališta na kojoj se nalazi njegova rodna kuća u Ravnom Selu, Stepanov kaže da nije konačni povratnik u rodno mesto.
– Živim u skladu s ljudima i prirodom, ali se još sukobljavam sa samim sobom. Stalno sam u potrazi za izazovima. Možda već sutra odlučim da odem na neko drugo mesto na planeti.
Holandska vetrenjača u Ravnom Selu
Na nekadašnjoj deponiji smeća, Vladimir Stepanov izgradio vetrenjaču i rezervat za nekoliko stotina biljnih vrsta
Vladimir Stepanov: Spojio sam dve ljubavi Foto P. Koprivica
Ravno Selo kod Vrbasa – U tipičnom ravničarskom ambijentu, pokraj rečice Jegričke u Ravnom Selu, na sredokraći puta između Vrbasa i Despotova, na oko pola hektara površine, prostire se vrt, u čijem središtu dominira monumentalna vetrenjača. To je svojevrsna zadužbina Vladimira Stepanova, slikara i estete po opredeljenju, univerzalnog neimara, humaniste i sportiste, zaljubljenika u prirodu i starine.
Nakon višegodišnjeg rada u Holandiji, vratio se u zavičaj i pre desetak godina stvorio nesvakidašnji romantičarski ambijent: U vojvođanski krajolik uklopio je vetrenjaču, jedan od najprepoznatljivijih motiva Zemlje lala.
– Mada su vetrenjače karakteristične za Holandiju, po njima je i panonska ravnica prepoznatljiva, pa sam tako spojio svoje dve ljubavi – prema podneblju gde sam rođen i odrastao i prema državi u kojoj sam proveo najlepše godine života. Tamo se u meni probudila i ljubav prema cveću i zelenilu, pa sam raznim rastinjem oplemenio prostor oko vetrenjače – objašnjava nam Vladimir i dodaje da u dvorištu ima stotinak različitih četinara, više od 300 vrsta sezonskog i višegodišnjeg cveća i lišćara, kao i oko 80 vrsta žbunastog drveća i ukrasnog šiblja. Tu je i jezerce sa ukrasnim ribama, kaskade, vodoskoci, stari đeram, brižljivo uređen travnjak. Sve što čini ovu bajkovitu celinu, Stepanov je sam osmislio i napravio.
– Biljke zahtevaju puno pažnje i nege, a ljubav mi uzvraćaju zračenjem pozitivne energije, daruju me svežinom cvetova i mirisa – priča vlasnik ove jedinstvene botaničke bašte podignute na mestu gde je nekada bila seoska deponija.
Kada se poduhvatio posla da očisti smetlište, da na toj površini izgradi veliku vetrenjaču i zasnuje oazu cveća i zelenila, mnogi su ga s podozrenjem gledali. Vladimir je međutim bio rešen da ostvari svoje vizije, mada mu je za to trebalo podosta novca, mnogo strpljenja i upornosti, mašte i kreativnosti, koje su utkane i u enterijer vetrenjače, domaćinov atelje sa mozaicima i vitražima, sa velikim brojem započetih ili već urađenih slika i ikona. Tu je i bogata kolekcija starih predmeta za domaćinstvo, alata i nameštaja, karakterističnih za život i običaje Vojvođana, koja je dostupna za razgledanje, pa su u dvorištu Vladimira Stepanova, osim pojedinačnih gostiju, česte i turističke grupe i đačke ekskurzije.
objavljeno: 03.05.2008
No comments:
Post a Comment