Sva bakina unucad na okupu,Milica Paunovic, Daniel i Alexander Mclarnon, Biljana i Boro Plemic
U maju 2002 moj otac Mihajlo Plemic je preminuo. Setila sam se dana kada nas je napustio. Setila sam se smeha i svih prica koje smo prepricavali o njemu posle njegove sahrane, Bilo je smeha kroz suze jer tako je zeleo da ode... Nije hteo kuknjavu ni suze i zalopojke... ponosno smo ga ispratili i secali se sanjara, filozofa, coveka koji je ono sto vidi znao da napravi, sve je znao i umeo... umeo je da nas nasmeje i da nas indirektno ohrabri da sledimo svoje snove... bio je ispred svog vremena, mastar i pun filozofije koju svkodnevno otkrivam i secam se njegovih reci....Secam se da mi jedamput rekao ''ako imas neprijatelja i neznas kako da ga se resis ..posudi mu novac i neces ga vise videti..''' i nedavno posle loseg iskustva sa majstorima koji su uzeli novac za materijal i nestali setila sam se tatinih reci'' daj unapred majstorima onoliko koliko mozes da oprostis... ''' i sestra me je podsetila na to.
Secam se tate da je dugo bio bolestan ali je cekao da doceka sve unucice... od svih nas.. a mi ''zenske'' nismo se bas zurile... Ja sam dobila prvo dete u 38 a sestra u 43...Mnogo je volio Boru i Bilju i docekao je da upozna Daniela i Alexandra... I doziveo je da sazna da Slavica ima Milicu.... Secam se kad je zaista bio bolestan, sve sam odgodila i pokupila decu, Daniel je imao samo osam meseci i Alexander manje od tri igodine i zaputili smo se da ga vidimo zivog.... i zatekli smo ga u Kasindol bolnici i uspeo je da ustane i uzme Daniela iz kolica dok je Aleksander skakao gore-dole po bolnickom krevetu ... secam se medecinskog osoblja koje nas je teralo da napusimo bolnicu u cudjenju kako smo doveli decu u bolnicu i terali nas da napustimo ali mi kao da smo znali .... ignorisali smo upozorenja bolnickog osoblja smejali se sa tatom....Bio je tako sretan, jer, nikad ja pretpostavljam, nije verovao da cu se ja skrasiti i imati decu....
Uvek kad se ovako okupimo setimo se dede, koji je uvek bio ''mimo sveta'' nikad se nije stapao sa okolinom i uvek je imao radikalne ideje, zapocete brodove, skice i planove za nemoguce, solarnu energiju, elektromotore teske pola tone koje bi uneo uz pomoc najmanje cetvorice ljudi i stavio ih na sred dnevnog boravka koji mama nije mogla da pomeri, koje je gledao i razmisljao o novim projektima, koje smomi deca, preskakali, mama ludila, a mi skakali po njima dok je tata pravio svemirske brodove od njih.... setimo se kada je topio zeljezo u nemackom slemu i pravio deo za neku masinu koji nigde nije mogao da nadje, setimo se njegovih skijaskih poduhvata i uspeha i ljubavi i ludosti za brzim motorima... Setimo se tih njegovih motora, kad nas je vozao do besvesti i kad smo hodali sa njegovih skijaskim naocalima i izgledali kao elieni ....
Znam da bi bio ponosan da vidi svoje unucice, sve na okupu i u ljubavi jer mi ucimo decu da se vole i da su najblizi jedni drugima... i mi nepravimo razliku izmedju dece.. deca moga brata su kao moja deca tako isto Milica je moje kreativno dete...
Baka u Londonu verovatno je tuzna sto nije sa nama, ali i sretna da negleda nered u kucu u Erdeviku, ali ja znam da je ponosna na svoje unucice i da je sretna da ce moci da se svadja sa Alexom i Danielom jer su naucili Srpski i da moci ce da komuniciraju sa njom.
Setimo se nje nase drage bake ''Lepe'' kako je ja zovem i ona to ne voli (ali mozda potajno to i voli,) setimo se bake, nase snage i naseg ohrabrenja i podrske . Moja draga majka, je nas heroj i nas podstrek i uvek je tu za nas, iako uvek je kriticna i pomalo skepticna ali uvek spremna da nam pomogne.
Sva bakina unucad na okupu,Milica Paunovic, Daniel i Alexander Mclarnon, Biljana i Boro Plemic
