Za par sedmica bit ce tacno godina i pola dana od kada smo pokupili stvari iz Londona i dosli u Srbiju. Godinu dana koja je prosla kao tren a istovremeno je nekako duga i puna novih i neverovatnih stvari.
Pre godinu dana deca nisu pricala Srpski, isli su u skolu u Engleskoj, ja sam radila i mastala o nekoj prirodnoj aozi i zivotu na selu ...
Pre godinu dana smao dosli u Novi sad pomalo izgubljeni puni neizvesnosti jer nismo znali da li cemo ostati i istrajati u ideji ostanka i preseljenja.
Traganja preko Interneta za selima i obilazak mnogih sela koja smo posetili bila su uzbudljiva.
Iako nasa originalna ideja je bila da se udruzimo sa ostalim porodicama i da ozivimo napusteno selo , je bila interesantna mnogima ali niko se nije usudio na tu varijantu napustanja velikog grada, i zapocinjanja novog zivota. U nedostatku porodica ili ljudi spremnih na neku veliku promenu , pre godinu dana smo poceli da trazimo selo koje ima osnovnu skolu, koje ima malo brda i sume, stare vojvodjanske kuce i mogucnosti uzgoja baste , voca i formiranje vinograda...
I tako obilazkom Backe i Banata i naravno Srema smo otkrili da ustvari je Srem ono sto nam najvise odgovara. Skoncentrisali smo se na Sremsku stranu i posle Ledinaca, Cortanovaca, Iriga, Rakovice, Rume, Pecinaca mi smo naisli sasvim slucajno na Erdevik , iako smo odlicno poznavali geografski polozaj Erdevika ali nam je to nekako izgledalo daleko... a nismo bilo svesni ni od cega nam je daleko...verovatno od Novog sada ili aerodroma . .sada kad razmisljam ...
Posetom majke od nasih prijatelja smo otkrili lepotu Erdevika i tako od prvog septembra prosle godine smo ovde...Deca su jednostavno odlucila da je ovo mesto za njih i uskliknuli su '' mum mi hocem oda zivimo ovde ''... i danas je isto oni nece da napuste Erdevik i cesto im pretim kad su malo nestasni da ce se vratiti u Englesku ali oni nece...
Prvi put u Erdeviku u parku, Deca su se odusevila sa parkom i naravno sa gljivama ...
Jos uvek neznamo lokalno stanovnistvo samo par ljudi i jos uvek svakodnevno ucimo i spoznajemo razlike i slicnosti u mentalitetima Dalmatinaca, Slovaka, Madjara , Srba i naravno ostalih ukljucujuci ljude iz Bosne, Hrvatske itd....
Pre godinu dana deca nisu pricala Srpski, isli su u skolu u Engleskoj, ja sam radila i mastala o nekoj prirodnoj aozi i zivotu na selu ...
Pre godinu dana smao dosli u Novi sad pomalo izgubljeni puni neizvesnosti jer nismo znali da li cemo ostati i istrajati u ideji ostanka i preseljenja.
Traganja preko Interneta za selima i obilazak mnogih sela koja smo posetili bila su uzbudljiva.
Iako nasa originalna ideja je bila da se udruzimo sa ostalim porodicama i da ozivimo napusteno selo , je bila interesantna mnogima ali niko se nije usudio na tu varijantu napustanja velikog grada, i zapocinjanja novog zivota. U nedostatku porodica ili ljudi spremnih na neku veliku promenu , pre godinu dana smo poceli da trazimo selo koje ima osnovnu skolu, koje ima malo brda i sume, stare vojvodjanske kuce i mogucnosti uzgoja baste , voca i formiranje vinograda...
I tako obilazkom Backe i Banata i naravno Srema smo otkrili da ustvari je Srem ono sto nam najvise odgovara. Skoncentrisali smo se na Sremsku stranu i posle Ledinaca, Cortanovaca, Iriga, Rakovice, Rume, Pecinaca mi smo naisli sasvim slucajno na Erdevik , iako smo odlicno poznavali geografski polozaj Erdevika ali nam je to nekako izgledalo daleko... a nismo bilo svesni ni od cega nam je daleko...verovatno od Novog sada ili aerodroma . .sada kad razmisljam ...
Posetom majke od nasih prijatelja smo otkrili lepotu Erdevika i tako od prvog septembra prosle godine smo ovde...Deca su jednostavno odlucila da je ovo mesto za njih i uskliknuli su '' mum mi hocem oda zivimo ovde ''... i danas je isto oni nece da napuste Erdevik i cesto im pretim kad su malo nestasni da ce se vratiti u Englesku ali oni nece...
